Svoju priču počeću od poslednjeg događaja koji mi je obeležio slobodno vreme. Nadam se da će tekst biti interesantan i ženama koje još uvek nisu postale mame. Isto tako, nadam se da će se pojedine prepoznati u ovoj priči i slatko nasmejati.

Spremati se za samo vama značajnu trku nosi sa sobom niz nepredvidivih situacija. Pamtim dane kada sam bila “sama” i bezbrižna. Imala sam potrebno vreme za takmičarske pripreme i krivila mnogo toga ako nešto nije išlo onako kako sam zamislila. Sada kada sam “sama” samo kada trčim, uviđam da nije u pitanju puno vremena već dobra organizacija onog koje vam ostaje na raspolaganju.

Dete vam se razboli. Menjate planove, koncept treninga i okrećete se lečenju malog stvorenja koje tada najviše želi samo vas u svojoj blizini (iako ste inače nerazdvojni!). Usled promene ustaljenog dnevnog ritma, jer ranom zorom idete na intervalni trening da bi postigli ostale kućne obaveze, nastupa očekivani umor. Ono što je pozitivno u ovoj ulozi takmičarke, nemate vremena da strahujete mnogo pred vama važnu i dugoočekivanu trku. Čak ni na dan trke ne razmišljate o konkurenciji i težini staze, do pred sam ulazak u zonu za start.

U ovoj priči će se verovatno prepoznati mnoge avanturistkinje, bilo da su posvećene nekom sportu ili bilo kojoj drugoj životnoj aktivnosti u kojoj pronalaze svoje blaženo stanje. Nastavljam priču… Poslednji je dan pred trku i pokušavam da bar malo mislim o svemu što me sutra čeka, ali ne vredi. Uposlite svoje dete ili mu date da radi ono što inače ne sme i opet ne prođe malo a ono vam se ne obrati sa:” Mama, vidi ovo!” ili “Mama, dođi da vidiš kako ja znam…! Neverovatno. Nema spasa. Zajedno smo pripremale kolače i jaja, prljale i prale, smejale se i raspravljale oko svega. Napokon je pala noć i vreme za spavanje je odavno prošlo. Radujem se ranom jutru. Napokon sama sa sobom. Jedva čekam start trke. Srećna sam što ću povesti svog najvažnijeg navijača u šumu. Zabavljaće se u prirodi dok me čeka i udisati svež fruškogorski vazduh. Naučila sam je kako da me bodri na stazi i roditeljima izdala preko potrebno “uputstvo za čuvanje malog i energičnog deteta”. Ono što je bilo potpuno neočekivano jeste činjenica da je Kalina želela uzeti moj startni broj i stati pored mene da bi trčale zajedno. Oduševila me je. Dok su ostale devojke vršile poslednja ubrzanja i sunožne poskoke pred sam zvižduk pištaljke, ja sam uveravala moju trkačicu da ćemo trčati malo posle, samo kada ja istrčim ovo svoje. Napokon je usledeo start trke na 5 km sa jednim blažim usponom ka ulazu u šumarak.

Ono što je neizrecivo i divno jeste kada čujete lepi glasić sa strane kako navija samo za vas. To vam daje snagu i mir. U cilj sam utrčala sa osmehom na licu i odmah prišla mojoj devojčici. Poljubila sam je i stavila joj broj na majicu. Bila je srećna.

Ovo je samo jedna priča mame koja voli da trči i da se takmiči. U nekoliko narednih tekstova pokušaću na interesantan i pristupačan način prikazati značaj koje ima vežbanje tokom trudnoće i nakon porođaja. Takođe, ispričaću neka svoja iskustva do kojih sam došla kroz putovanja i takmičenja u pratnji svoje porodice.